Jučerašnji dan, 10. septembar označava Svetski dan borbe protiv suicida - dan kada se podsećamo na važnost mentalnog zdravlja i potrebe da se govori o teškoćama sa kojima se mnogi ljudi suočavaju.
U ovom tekstu, sa vama želimo da podelimo isečke iz dnevnika osobe koja se bori sa depresijom, kako bismo pokazali koliko je važno prepoznati i razumeti ono što nam se dešava iznutra. Kroz ove zapise, uočavamo kako svakodnevne misli i osećanja, koji naizgled deluju bezazleno, mogu postati izvor duboke patnje ukoliko ih ne osvestimo. Depresija ne izgleda uvek isto, nekad može biti suptilna, nekad nam se prikrade, a da je ni ne primetimo.
"Probudila sam se jutros, prvo u pola 6, pa opet u 6, i na kraju u pola 7. Svaki put sam se nadala da ću zaspati nazad, ali uzalud. Kad sam shvatila da nema više ništa od spavanja, ustala sam. Prešla sam u dnevnu sobu, sela na kauč i samo gledala u plafon do 8. Nije mi se radilo ništa, kao da ni najjednostavniji zadaci više nemaju smisla, a tek kad pomislim na posao... Nisam imala ni snage da se našminkam za posao, a svakog dana osećam da mi treba sve više energije da izgledam ‘normalno’."
"Na poslu mi je ceo dan prolazio kao kroz maglu. Nisam mogla da se skoncentrišem, a zadaci su se samo gomilali. Par puta me koleginica pitala jesam li dobro. Naravno da nisam, ali nemam snage ni da objašnjavam. Vidim da mi je potreban odmor, osećam da se raspadam, ali nemam vremena. Dan je postao još gori kad sam dobila kritiku na poslu. Rekli su mi da sam napravila neke sitne greške u prezentaciji. Osećam se užasno. Kako sam mogla tako nešto da propustim? Da li je moguće da sam zaista ovakav neuspeh? Da ne umem ništa da uradim kako treba? Sve mi se raspada pod rukama, i ne znam kako da to popravim."
"Pričala sam danas sa sestrom, pa sam joj spomenula kako mi nije ni do čega u poslednje vreme. Kaže da treba malo da pogledam oko sebe – imam dobar posao, muža koji me voli, svi su mi živi i zdravi. I u pravu je, objektivno, imam sve te stvari. Pa zašto onda osećam ovu tugu, kao da ništa od toga nije dovoljno? Još gore je to što sada osećam krivicu što sam tužna, kao da nemam pravo da budem bezvoljna kad 'imam sve'. Kao da kukam bez razloga. Ne znam šta me više opterećuje, tuga ili osećaj da zbog nje izneveravam sve te ljude koje volim."
"Nisam otišla na trening već dve nedelje. Nemam snage, kao da po ceo dan na rukama nosim privezane tegove. Sama pomisao na trening deluje kao nemoguća misija. Kako da odem i vežbam kad se jedva krećem kroz dan? Nema šanse. Samo skupljam dodatnu krivicu zbog toga, kao da još jedan teret prikačim sebi."
"Još uvek je rano za spavanje, ali osećam se potpuno iscrpljeno. Koliko bi mi bilo lakše da sada legnem i ne probudim se nedelju dana. Ili nikad. Haha, šalim se, nije da maštam da me nema, ali stvarno mi treba pauza od života. Sve me pritiska, a nemam gde da se sklonim. Samo da na trenutak nestanem, da dišem bez ovog tereta."
Ako vam ovo zvuči poznato molimo vas da potražite podršku! Ne čekajte. Obratite se prijateljima, porodici ili stručnjaku. Uvek ima rešenja i ima nade.
Pričanje o svojim mislima i osećanjima, bilo sa bliskim osobama, ili sa terapeutom, može biti prvi korak ka ozdravljenju. Važno je da prepoznamo kada je potrebno pružiti ruku podrške - kako sebi, tako i drugima.
U svetlu Svetskog dana borbe protiv suicida, apelujemo da ne čekamo na trenutak kada će biti kasno. Razgovor može promeniti tok nečijeg života - možda baš vašeg ili nekoga do koga vam je stalo!
Comments